24.04.2010, 15:50
ПОГРЕБ
Pовија се жито. Мирно, у дну села,
Уском старом стазом, што на гробље води,
За убогим одром мала пратња ходи —
Препланула лица и снуждена чела.
Негдје шева пјева при заходном зраку,
И сиједи отац игуман, пун бриге,
Полагано чита из дебеле књиге
Опроштајна слова сиротну тежаку.
И чуј! Земља пада... Врх дрветâ руди...
У пољу се чује дозивање људи
И виде се стада мрљава, и сива
Прашина гдје лети... Тихо, у сутону,
Вјетар селом носи елегију бону,
И покривен драчом гроб убоги снива.
Pовија се жито. Мирно, у дну села,
Уском старом стазом, што на гробље води,
За убогим одром мала пратња ходи —
Препланула лица и снуждена чела.
Негдје шева пјева при заходном зраку,
И сиједи отац игуман, пун бриге,
Полагано чита из дебеле књиге
Опроштајна слова сиротну тежаку.
И чуј! Земља пада... Врх дрветâ руди...
У пољу се чује дозивање људи
И виде се стада мрљава, и сива
Прашина гдје лети... Тихо, у сутону,
Вјетар селом носи елегију бону,
И покривен драчом гроб убоги снива.