НОЋ

[ZaunköniG]

НОЋ

Uкочила се Ноћ, кô авет страшна,
Запрла ногом у земљу, а главом
У црни простор неба недомашна,
Па шиба вјетром и муњом крвавом.

Ломи се ваздух, и хуји, и јечи,
Океан сињи валом облак хвата.
На трошном броду задњи морнар клечи,
И тешку судбу он види и схвата.

И моли Оца... Но још једном вода
Широким валом пљусну преко брода,
И чу се прасак и пошљедњи јаук,

И, слушај, негдје кô да Господ плаче.
А ноћ се цери, и све више, јаче,
Небеса хвата као црни паук.