СРЦЕ

[ZaunköniG]

СРЦЕ

Iз долине реке, из копаља трска,
Путања ме води у голетне стране.
Ноћ. Поју славуји, и на брсне гране
Као седеф бела месечина прска.

Већ ме ево врху. Свуда крш и саме
Две—три смреке шуме на рапавој плочи.
Кô благе и топле материне очи,
Лепе греју звезде и гледају на ме.

Уз Неретву, доле, бехар се разгроздô;
Пун фењера стари Мостар трепти оздо,
Спава. Месечине покрило га платно.

Моје срце лети, и кличе, и гори,
Просторима кружи и, кô метеори,
По родноме крају расипа се златно...