Aleksa Šantić
Алекса Шантић
1868 - 1924
НА ПО ПУТА
Oстале су за мном баште јоргована,
Сјај пролећа мога, шум, пјесме и врела...
Студена ме јесен на по пута срела
И по мени пада сухо лишће с грана.
Кô рањена тица, што би небу хтјела,
Отима се душа из оловних дана,
Али кобни вјетар граби је са страна
Па се натраг тргне премрзла и свела.
Моји врти, више не чекајте на ме,
Вратити се нећу из студене таме
Свог живота... Сунце полагано гасне...
Хладни сутон пада... Ноћ све ближе иде...
Једну црну руку моје очи виде —
И ја чујем само удар тврде красне.
Алекса Шантић
1868 - 1924
НА ПО ПУТА
Oстале су за мном баште јоргована,
Сјај пролећа мога, шум, пјесме и врела...
Студена ме јесен на по пута срела
И по мени пада сухо лишће с грана.
Кô рањена тица, што би небу хтјела,
Отима се душа из оловних дана,
Али кобни вјетар граби је са страна
Па се натраг тргне премрзла и свела.
Моји врти, више не чекајте на ме,
Вратити се нећу из студене таме
Свог живота... Сунце полагано гасне...
Хладни сутон пада... Ноћ све ближе иде...
Једну црну руку моје очи виде —
И ја чујем само удар тврде красне.