МОЈ ОТАЦ

[ZaunköniG]

Aleksa Šantić
Алекса Шантић
1868 - 1924

МОЈ ОТАЦ

Jош кô да га гледам. Под оружјем стао,
Уз јатаган трепте леденице двије.
Спремни коњиц фркће, ногом копа, бије,
Као да би на пут господара звао...

Зора је. Ми деца крај мајчина скута
У дворишту стали, срце нам се тресе —
Отац, ево, свима из јаспрене кесе
По маријаш вади за сретнога пута...

Ми му руку целуј, а он, као јела
Висок, изгрли нас, па коњица бела
Закрочи. И докле рано свиће доба,

Ми га испраћамо, и махалом старом
Пред њим слуга Јован краче с џефердаром,
И мени се чини, још их гледам оба...