Aleksa Šantić
Алекса Шантић
1868 - 1924
ЉУБАВ
O, да ми је нешто па да будем река,
Па да течем испред твоје куће мале;
Певајући теби, да разбијем вале
о прагове где ти стаје нога мека.
Па кад низ прагове сиђеш са ибриком
Да захватиш воде, да ти зграбим руке,
Пригрлим те себи у своје клобуке,
И да тебе, драга, више не дам ником.
На душеку трава и мојих смарагда,
Као нимфа моја, да почиваш свагда,
И да нико не зна твоје место где је.
Само моје очи да гледају у те,
Само моје све дубине и све куте
Да лепота твоја осипље и греје.
Алекса Шантић
1868 - 1924
ЉУБАВ
O, да ми је нешто па да будем река,
Па да течем испред твоје куће мале;
Певајући теби, да разбијем вале
о прагове где ти стаје нога мека.
Па кад низ прагове сиђеш са ибриком
Да захватиш воде, да ти зграбим руке,
Пригрлим те себи у своје клобуке,
И да тебе, драга, више не дам ником.
На душеку трава и мојих смарагда,
Као нимфа моја, да почиваш свагда,
И да нико не зна твоје место где је.
Само моје очи да гледају у те,
Само моје све дубине и све куте
Да лепота твоја осипље и греје.