24.04.2010, 14:23
Aleksa Šantić
Алекса Шантић
1868 - 1924
ПРЕД МОДЕЛОМ
Hоћу ли тебе својим скромним кистом,
О дивна жено, насликати моћи?
Кô жедна биљка што мре у самоћи,
За тобом и ја гинем жеђу истом.
За усне твоје мени сада треба
Крв зоре ране н пламен рубина,
За лице пјена са морских ширина,
За очи сунца и плавога неба.
Ал' залуд подвиг, залуд свака боја,
Не зна те рука насликати моја, —
Ја дршћем, ево, пред љепотам' твојим...
Дршћем и горим кô жар сред огњишта,
И бацам кисто, јер не видим ништа —
Овако близу кад пред сунцем стојим.
Алекса Шантић
1868 - 1924
ПРЕД МОДЕЛОМ
Hоћу ли тебе својим скромним кистом,
О дивна жено, насликати моћи?
Кô жедна биљка што мре у самоћи,
За тобом и ја гинем жеђу истом.
За усне твоје мени сада треба
Крв зоре ране н пламен рубина,
За лице пјена са морских ширина,
За очи сунца и плавога неба.
Ал' залуд подвиг, залуд свака боја,
Не зна те рука насликати моја, —
Ја дршћем, ево, пред љепотам' твојим...
Дршћем и горим кô жар сред огњишта,
И бацам кисто, јер не видим ништа —
Овако близу кад пред сунцем стојим.