Sonett-Forum

СВЕШТЕНИЦИ

Nаша плаха младост не осећа бездну,
За њу пут је греха беласање магле,
Ка животу бола наша срца нагле
И за страшћу туге једра прса чезну.

Смрт нити нам страсти нити срца резну,
Нити да у сузи очи нам замагле:
Наше су се очи с побожношћу сагле
Пред гробљем богова што у срцу грезну.

А кад руб црвени сунцем с јутра блесне,
Ходамо кô херој поносит у јеци
Новом храму бола, горди, душе свесне.

Нека урла Кербер! Цепте трске многе;
Ми у белом руху кô афрички жреци
Грехом новом Јуди опраћемо ноге.