Sonett-Forum

Jа читам данас твоја писма драга
Из којих топла наивност се смеје
И чедна љубав, коју младост греје.
Ја читам писма, но сумор ме хвата,

Јер прошлост врх њих већ остави трага,
И туга Билог из вијуга веје:
Сећа се данас страсне чежње, где је
Сахрањен спомен на лет белог јата,

Што оде у ноћ без збогом и крадом,
Још шум му чујем кроз маглине плаве,
Но ноћас пахне неким гробним хладом.

Одјек се мрзне, а ноћ на ме сипа
Лептира мртвих покидане главе.
И док ум слепо по словима пипа,

Ја чекам тице да се снова јаве.